На још једном часу спелеологије
80 сати у Церјанској пећини
У народу познатија као Провалија, Церјанска пећина (Церјанка) код села Церје, у околини Ниша, представља једну од наших најдужих и најзанимљивијих пећина. Пећину је формирао речни ток понорнице Провалије, речице која извире на ободима планине Калафат која се налази између Сврљига и Ниша. Током 60-их година прошлог века, сматрана је најдужом пећином у Србији, са нешто више од 4км истражених канала. Данас, дужином од 6025м, заузима треће место, одмах иза Ушачког пећинског система (6138м) и Лазареве пећине (12500м).
Средином новембра месеца прошле године, у оквиру пројекта комплексних истраживања Церјанске пећине, одељење Завода за заштиту природе у Нишу организовало је вишедневну акцију спелеолошких (спелеологија се бави проучавањем пећина и јама) истраживања удаљених делова пећине. Циљ акције било је поновно мерење канала на крају пећине и покушај тражења нових, неистражених канала. После више комбинација, истраживачка екипа је „спала на два слова“: др Драган Нешић - Неша, геоморфолог и дугогодишњи спелеолог пореклом из Зајечара, некадашњи професор географије, а данас запослен у Заводу за заштиту природе у Нишу, и потписник ових редова, Младен Милошевић, професор енглеског језика у нашој школи. Пошто је за извођење ове акције предвиђено четири дана, и пошто би се истраживали делови пећине удаљени 4 км од улаза, предвиђено је да ово буде „бивак“ акција, односно акција у којој би се у пећини спавало три ноћи, без изласка ван. Како је списак неопходне спелеолошке али и бивак опреме премашио 70 ставки по спелеологу (од преко 100 м ужета преко техничке опреме, хране, вреће и душека за спавање, резервне одеће, прве помоћи, итд.), сва опрема је стала у пет транспортних спелеолошких врећа. Да би се сва та опрема унела у пећину било је неопходно још људи, тако да је наша екипа имала помоћ од четворо спелеолога и љубитеља природе приликом уласка и тројице приликом изласка, након четири дана проведена у Провалији.
У народу познатија као Провалија, Церјанска пећина (Церјанка) код села Церје, у околини Ниша, представља једну од наших најдужих и најзанимљивијих пећина. Пећину је формирао речни ток понорнице Провалије, речице која извире на ободима планине Калафат која се налази између Сврљига и Ниша. Током 60-их година прошлог века, сматрана је најдужом пећином у Србији, са нешто више од 4км истражених канала. Данас, дужином од 6025м, заузима треће место, одмах иза Ушачког пећинског система (6138м) и Лазареве пећине (12500м).
Средином новембра месеца прошле године, у оквиру пројекта комплексних истраживања Церјанске пећине, одељење Завода за заштиту природе у Нишу организовало је вишедневну акцију спелеолошких (спелеологија се бави проучавањем пећина и јама) истраживања удаљених делова пећине. Циљ акције било је поновно мерење канала на крају пећине и покушај тражења нових, неистражених канала. После више комбинација, истраживачка екипа је „спала на два слова“: др Драган Нешић - Неша, геоморфолог и дугогодишњи спелеолог пореклом из Зајечара, некадашњи професор географије, а данас запослен у Заводу за заштиту природе у Нишу, и потписник ових редова, Младен Милошевић, професор енглеског језика у нашој школи. Пошто је за извођење ове акције предвиђено четири дана, и пошто би се истраживали делови пећине удаљени 4 км од улаза, предвиђено је да ово буде „бивак“ акција, односно акција у којој би се у пећини спавало три ноћи, без изласка ван. Како је списак неопходне спелеолошке али и бивак опреме премашио 70 ставки по спелеологу (од преко 100 м ужета преко техничке опреме, хране, вреће и душека за спавање, резервне одеће, прве помоћи, итд.), сва опрема је стала у пет транспортних спелеолошких врећа. Да би се сва та опрема унела у пећину било је неопходно још људи, тако да је наша екипа имала помоћ од четворо спелеолога и љубитеља природе приликом уласка и тројице приликом изласка, након четири дана проведена у Провалији.
На тај начин, екипа од шесторо људи ушла је у Церјанку, 9.11.2014. око 11 часова. Неша и ја смо се поздравили са сунцем које нећемо видети наредна четири дана. Пошто кроз прва три километра Церјанке пролази активни речни ток, морали смо носити комбинезоне са дубоким чизмама јер је вода на појединим местима ујезерена до нивоа кукова. Улазни део пећине карактерише силазни узани канал са малим водопадом а потом стотинак метара канала високог свега 1-1.5 м са дубоком водом. Потом канал добија веће димензије, просечне ширине од 2-6 метара а висине од 5 до 20 метара, тако да на појединим местима имате утисак као да се налазите у каквом кањону. Што се тиче пећинског накита, који је углавном оно што пећине разликује једне од других по лепоти, у овим деловима пећине има разнобојних салива, драперија, док су сталагмити и сталактити присутни углавном у завршним деловима пећине. Од трећег километра од улаза водени ток понире у тзв. сифон, односно пролаз који је до плафона пећине испуњен водом. Међутим, нешто пре сифона, одваја се удесно наставак пећинског канала, који је знатно тежи за пролаз – треба „пречкати“ преко бочних зидова тзв. Месечевог канала да не бисте упали у дубоке „лонце“ са водом, или се провлачити између великих камених блокова у тзв. Дворани блокова. Управо на крају поменуте дворане по први пут треба употребити пењачку опрему и ужем се спустити низ вертикалу од десетак метара у наставак пећине. На том месту транспорт екипа нас оставља, након пет сати напредовања кроз пећину, и жели нам среће у наредна четири дана, када ће око 13 часова доћи на ово исто место да нам помогне са транспортом врећа назад. Опремамо вертикалу ужетом и спуштамо се заједно са тешким врећама у пространи канал у коме ће бити наш пећински бивак у наредна четири дана. Бивак је мало нагнут, нераван, али барем нема много камења већ смо на ситној глини која није превише влажна. Надувавамо душеке и припремамо вреће за спавање. Али пре одласка на спавање проверавамо неколико бочних канала недалеко од нашег бивка. Иначе, последњи истраживачи који су били у овом далеком делу пећине су спелеолози АСАК-а из Београда (Академски спелеолошко-алпинистички клуб) и то још 1999. године. Не проналазимо ништа „ново“ у овим каналима осим што смо се добро испрљали у расквашеној глини. Враћамо се у бивак, припремамо вечеру на малом „примус“ плинском горионику, скидамо комбинезоне са чизмама и увлачимо се у топле вреће за спавање. Гасимо своја електрична спелеолошка светла и пећина тоне у потпуни мрак. Једини звук који чујемо су повремене капи воде које падају у мале базене са водом у каналима изнад наших глава. Иначе, температура у овој пећини је око 10 степени, што и није мало, али чим спелеолог стоји у месту, креће потхлађивање. Зато је топла врећа за спавање најбоље уточиште – у њој ће се од телесне температуре осушити и мокра гардероба.
Седам је часова изјутра и буди нас аларм на ручном сату, јер, гле чуда, сунца нема у пећини. Сјајно смо спавали, изморени напорним путем од уласка ка бивку и краћим вечерњим истраживањем. Други дан у пећини намењен је одласку на сам крај пећине. Пењемо се уз давно постављено уже у наставак пећине и напредујемо најлепшим делом пећине – уским каналом препуним прелепих калцитних када са водом и прошараним разноликим накитом, стубовима, саливима, дугачким сталактитима који висе са таванице. На неколико места постављамо ужад, да бисмо премостили ујезерену воду, дубине преко главе, или премостили вертикалне делове пећине. Завршни део пећине је прави мали лавиринт, где се два пећинска „спрата“ спајају и преплићу и на неколико места се завршавају дубоким сифонима. Покушали смо да проверимо мерења колега из АСАК-а у једном од канала са дубоком водом и измерили свега 50-ак метара канала када смо морали да одустанемо због предубоке воде. Закључили смо да су нам ипак потребна неопренска ронилачка одела уколико желимо проверити наставак овог канала, што остављамо за неку наредну акцију. Пред крај овог канала фотографишемо невероватан пећински накит – хелактите, мале таваничне „кристале“ који не прате силе земљине теже, већ се уврћу попут коврџа косе. Лоцирамо улаз у огроман, Саливни канал, чији обилазак остављамо за сутрадан. Враћамо се у бивак око 18 сати, кувамо супу на примусу и „готово јело“ и лежемо, поприлично преморени. Што се тиче умора, велика пећинска влага али и хладноћа лако црпи снагу спелеолога, тако да је јака исхрана веома важна али и испијање велике количине воде. Пијаће воде имамо на претек у калцитним кадама, и сипамо је искључиво на местима у којима не видимо измет слепих мишева.
Трећег дана у пећини, одлазимо до Саливног канала. Канал је тако назван јер под овог канала чини пећински салив, односно разнобојна калцитна кора која „тече“ низ овај канал нагнут под углом од 45º. Опет смо на ужету, спуштамо се са средине канала. Ласерским даљиномером меримо дужину канала од 120 метара. Пречник је десетак метара. У једном бочном делу канала улазимо у вертикални процеп, али не води даље. На крају канала – поново сифонско језеро, десетак метара у пречнику. Са зидова час кристално бели саливи, час црвено-жути. Поново смо затечени лепотом Церјанске пећине. Враћамо се у горњи хоризонт, проверавамо још пар обилазних канала и фотографишемо пећински накит. Констатујемо да су нам се чизме поцепале на пар места, тако да водимо рачуна о дубокој води. Овог пута смо раније у бивку, око 16 часова. Сређујемо утиске и након вечере, лежемо рано, око 19 ч.
Последњи дан у пећини је „освануо“. Већ навикнути на буђење у тоталном мраку, где границу између ноћи и дана одређује само часовник, устајемо око 7 ч. и након уобичајених јутарњих ритуала, кафе или чаја и јаког доручка (суво месо и качкаваљ), почињемо са паковањем јер нам је ово последњи дан у пећини. У договорено време се пењемо уз уже ка месту где нас је транспортна екипа оставила пре нешто више од три дана, извлачећи и вреће са опремом. И баш као по договору, у 13:10 ч. чујемо гласове наших другова у даљини. Срећа је присутна са обе стране – код нас, јер после четири дана причамо са другим људима, а и код њих – јер виде да је наш боравак прошао глатко. Лагано крећемо ка излазу који је удаљен пет часова напредовања кроз лепоте Церјанке. Успут примећујемо једну велику колонију слепих мишева, вероватно око 200-300 јединки, на плафону испред Дворане блокова. Претпостављамо да улазе у пећину из оближње јаме, коју ћемо што пре додатно истражити да бисмо утврдили повезаност са пећином и открили нове пећинске канале. Такође, налазимо још пар места на којима би се требало попети у потрази за новим каналима, који се понекад налазе и високо у таваници великих пећина као што је Церјанска.
Последњи дан у пећини је „освануо“. Већ навикнути на буђење у тоталном мраку, где границу између ноћи и дана одређује само часовник, устајемо око 7 ч. и након уобичајених јутарњих ритуала, кафе или чаја и јаког доручка (суво месо и качкаваљ), почињемо са паковањем јер нам је ово последњи дан у пећини. У договорено време се пењемо уз уже ка месту где нас је транспортна екипа оставила пре нешто више од три дана, извлачећи и вреће са опремом. И баш као по договору, у 13:10 ч. чујемо гласове наших другова у даљини. Срећа је присутна са обе стране – код нас, јер после четири дана причамо са другим људима, а и код њих – јер виде да је наш боравак прошао глатко. Лагано крећемо ка излазу који је удаљен пет часова напредовања кроз лепоте Церјанке. Успут примећујемо једну велику колонију слепих мишева, вероватно око 200-300 јединки, на плафону испред Дворане блокова. Претпостављамо да улазе у пећину из оближње јаме, коју ћемо што пре додатно истражити да бисмо утврдили повезаност са пећином и открили нове пећинске канале. Такође, налазимо још пар места на којима би се требало попети у потрази за новим каналима, који се понекад налазе и високо у таваници великих пећина као што је Церјанска.
Повратак никада није лак. Тада попусти концентрација па лако може доћи и до повреда. Међутим, „журимо полако“, док нам мале потешкоће праве, Неши и мени, чизме пуне воде, јер су нам поцепане у пределу бутина и доњег дела леђа. На срећу, неопренске чарапе спасавају барем стопала од хладне воде. На стотинак метара од излаза, упадам скоро цео у воду, изнад појаса. Но, смејем се, јер је излаз близу. Видно исцрпљени, излазимо из пећине око 19 часова.
Напољу нас чека изненађење – телевизијска екипа РТС-а, која је била обавештена о нашој необичној акцији и предвиђеном изласку, као и „домаћини“ из Завода. „Падају“ Нешина и моја изјава за ТВ као и коментари људи из Завода. Напољу дува хладан новембарски ветар док скидамо са себе мокре комбинезоне и пресвлачимо се. Гледамо звездано ноћно небо са чуђењем – као да смо заборавили како изгледа, боравећи 80 сати под каменим сводом. Оцењујемо акцију као успешну – озбиљнија истраживања Церјанске пећине, на местима која смо забележили, тек следе. Младен Милошевић, наставник енглеског језика и спелеолог
|