Српски језик - шпанско село
И након дванаест година рада, некад
нисам сигурна како да ученицима презентујем, приближим и појасним неке ствари
из наше нимало једноставне граматике и правописа. Уз понос што сам говорник
једног лексички, историјски и граматички врло богатог језика (чак професор
истог!), не могу а да се не запитам да ли језик (и то матерњи) мора да буде
толико сложена творевина. Лингвисти то зову еволуцијом, напретком, развојем
језика, усклађивањем са савременошћу и цивилизацијским токовима, сматрају га
живим... Свакако! Чак толико живим, рекла бих, да нам некад бежи из руку. И
нама који га истински волимо, за њега се занимамо, њему се посвећујемо, а
камоли онима којима баш и није главна сфера интересовања.
Уз дужно поштовање осавремењавању језика, постоји нешто што бих ја ипак назвала непотребним чепркањем по истом и додатно компликовање компликованог. Јуче смо писали онако, од данас ћемо мало овако. Као ђака су ме учили једном, а ја као професор учим другачије. Сто људи у друштвима и установама којe се баве српским језиком – сто ћуди. А самим тим и сто правила за одређену језичку појаву. И исто толико изузетака! И исто толико дублетних облика! Па се сад снађи! И „снађи“ ученике!
Некада сам живела у улици Бранка Металца, али данас живим у Улици Бранка Металца. У доба писама било је „до виђења“, а у доба савремене комуникације је „довиђења“ (али не и „догледања“ и „дослушања“). Тoм свом приљатељу увек кажем: „Добро дошао“, јер би ми његов савет баш добродошао. Време ми не иде наруку, али ћу време мерити новим сатом који ћу ставити на руку. Моји родитељи су путовали у Истамбул, а ја сам ишла у Истанбул. Пошто није мислио на здравље, сад му често кажемо „Наздравље!“ Она је, наизглед, привлачна, зато што игра на изглед. Имала сам рођаке у Малом мокром лугу, а одскоро (никако од скоро) у Малом Мокром Лугу! Зашто нешто што припада Милици није Милицино него Миличино? Зашто се сибиларизација (за оне са завршеном школом у прошлом веку – палатализација 2) не врши доследно, него је стална дилема да ли је „у тачки“ или, ипак, „тачци“?! Зашто је „девојци“, али не и Бранци и да ли имамо пречас, предчас или претчас (за заинтересоване – ово треће).
И тако гласови без проблема прелазе један у други, изједначавају се, разједначавају, сажимају, мењају (али колегиницу, на пример, никако не мењамо, само је замењујемо ако је потребно)... Граматика нас врти укруг (не „у круг“), а нама остаје да се, о Боге, Боге (па именица је Бог, зар не? Или можда бож?) боримо са србским... пардон – српским језиком. И тако увек из почетка, мада тога често, испочетка, нисмо ни свесни. И да ли онда да зовемо упомоћ или у помоћ кад писање једне просте реченице захтева енциклопедијско знање?
Поштовање правописа подразумева да будемо сигурни да ли је нешто насељено место или баш и није, да ли оно о чему причамо има статус историјског догађаја или је само описна категорија, да ли је то званичан документ, закон, правилник или уопштени назив... И каква су то сад шпанска села уопште и какве везе имају са свим овим?!
Катарина Ђурић, наставник српског језика и књижевности
Уз дужно поштовање осавремењавању језика, постоји нешто што бих ја ипак назвала непотребним чепркањем по истом и додатно компликовање компликованог. Јуче смо писали онако, од данас ћемо мало овако. Као ђака су ме учили једном, а ја као професор учим другачије. Сто људи у друштвима и установама којe се баве српским језиком – сто ћуди. А самим тим и сто правила за одређену језичку појаву. И исто толико изузетака! И исто толико дублетних облика! Па се сад снађи! И „снађи“ ученике!
Некада сам живела у улици Бранка Металца, али данас живим у Улици Бранка Металца. У доба писама било је „до виђења“, а у доба савремене комуникације је „довиђења“ (али не и „догледања“ и „дослушања“). Тoм свом приљатељу увек кажем: „Добро дошао“, јер би ми његов савет баш добродошао. Време ми не иде наруку, али ћу време мерити новим сатом који ћу ставити на руку. Моји родитељи су путовали у Истамбул, а ја сам ишла у Истанбул. Пошто није мислио на здравље, сад му често кажемо „Наздравље!“ Она је, наизглед, привлачна, зато што игра на изглед. Имала сам рођаке у Малом мокром лугу, а одскоро (никако од скоро) у Малом Мокром Лугу! Зашто нешто што припада Милици није Милицино него Миличино? Зашто се сибиларизација (за оне са завршеном школом у прошлом веку – палатализација 2) не врши доследно, него је стална дилема да ли је „у тачки“ или, ипак, „тачци“?! Зашто је „девојци“, али не и Бранци и да ли имамо пречас, предчас или претчас (за заинтересоване – ово треће).
И тако гласови без проблема прелазе један у други, изједначавају се, разједначавају, сажимају, мењају (али колегиницу, на пример, никако не мењамо, само је замењујемо ако је потребно)... Граматика нас врти укруг (не „у круг“), а нама остаје да се, о Боге, Боге (па именица је Бог, зар не? Или можда бож?) боримо са србским... пардон – српским језиком. И тако увек из почетка, мада тога често, испочетка, нисмо ни свесни. И да ли онда да зовемо упомоћ или у помоћ кад писање једне просте реченице захтева енциклопедијско знање?
Поштовање правописа подразумева да будемо сигурни да ли је нешто насељено место или баш и није, да ли оно о чему причамо има статус историјског догађаја или је само описна категорија, да ли је то званичан документ, закон, правилник или уопштени назив... И каква су то сад шпанска села уопште и какве везе имају са свим овим?!
Катарина Ђурић, наставник српског језика и књижевности