Такмичење ученика средњих школа из књижевности за најбољи писмени задатак
На такмичењу које су расписали Друштво
за српски језик и књижевност србије, Министарство просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије и Задужбина „Доситеј Обрадовић”, учествовале су и наше ученице Анђела Тошић и Наталија Василијић, из одељења I2.
Слика детињства у Раним јадима Данила Киша
Детињство...
асоцира на најлепши, најбезазленији, најбезбрижнији период живота. Сваки човек
би требало да се са најпријатнијим осећањима сећа свог детињства, али,
нажалост, нису сви имали ту привилегију.
Дечак Андреас Сам из романа Рани јади није имао ту срећу. Његово детињство нису обележиле безбрижне дечје игре, радост, срећа. Он је одрастао у најтеже могуће време, време рата. Живот и орастање у време рата бришу сву радост и лепоту живљења и показују нам лошију страну живота, што нас све натера да пре времена одрастемо и сазримо. Његова свакодневица је била тешка, тужна и болна, живот у сиромаштву, беди, сеоској средини. Поред свих тих тужних боја којима је био обојен његов живот, Андреас је као и остала деца имао свој свет маште и снова у који је с времена на време волео да побегне и улепша своју стварност.
Његов најбољи пријатељ био је пас Динго, чинило му се да га он највише разуме. Динго је такође имао тужну судбину, али је успео једини да преживи од све браће, што га је на неки начин спојило са дечаком.
Колико је Андију било тешко и понижавајуће, види се када га газдарица пореди са псом. Анди је, у потрази за бољим животом и сигурном будућности, своју садашњост морао да жртвује, радећи најтеже и најпрљавије послове.
Ипак, најтежи тренутак је губитак оца. Он није имао ту срећу и могућност да одраста безбрижно уз оба родитеља. Рат је узео многе животе, међу њима и живот његовог оца. Једино сећање на оца је стари кофер пун успомена, очевих слика и неколико његових личних ствари.
Можемо рећи да Андреас Сам готово и да није имао детињство. Он се у трену нашао у суровом свету одраслих, за њега потпуно непознатом и тешком. Албум његовог детињства не испуњавају лепе слике, срећна и насмејана лица, дечје радости, већ тужне и болне успомене.
Рани јади су најчешће најтежи и најболнији, остављају најдубље и неизбрисиве трагове, које човек носи кроз цео живот, али доносе и велико искуство које нам помаже да правилно расуђујемо и ценимо праве животне вредности.
Анђела Тошић
Једноставним стилом, лако и одлично је осветљено детињство дечака Андреаса Сама.
Одличан (5)
предметни наставник Драгана Цвејић Вукић
Дечак Андреас Сам из романа Рани јади није имао ту срећу. Његово детињство нису обележиле безбрижне дечје игре, радост, срећа. Он је одрастао у најтеже могуће време, време рата. Живот и орастање у време рата бришу сву радост и лепоту живљења и показују нам лошију страну живота, што нас све натера да пре времена одрастемо и сазримо. Његова свакодневица је била тешка, тужна и болна, живот у сиромаштву, беди, сеоској средини. Поред свих тих тужних боја којима је био обојен његов живот, Андреас је као и остала деца имао свој свет маште и снова у који је с времена на време волео да побегне и улепша своју стварност.
Његов најбољи пријатељ био је пас Динго, чинило му се да га он највише разуме. Динго је такође имао тужну судбину, али је успео једини да преживи од све браће, што га је на неки начин спојило са дечаком.
Колико је Андију било тешко и понижавајуће, види се када га газдарица пореди са псом. Анди је, у потрази за бољим животом и сигурном будућности, своју садашњост морао да жртвује, радећи најтеже и најпрљавије послове.
Ипак, најтежи тренутак је губитак оца. Он није имао ту срећу и могућност да одраста безбрижно уз оба родитеља. Рат је узео многе животе, међу њима и живот његовог оца. Једино сећање на оца је стари кофер пун успомена, очевих слика и неколико његових личних ствари.
Можемо рећи да Андреас Сам готово и да није имао детињство. Он се у трену нашао у суровом свету одраслих, за њега потпуно непознатом и тешком. Албум његовог детињства не испуњавају лепе слике, срећна и насмејана лица, дечје радости, већ тужне и болне успомене.
Рани јади су најчешће најтежи и најболнији, остављају најдубље и неизбрисиве трагове, које човек носи кроз цео живот, али доносе и велико искуство које нам помаже да правилно расуђујемо и ценимо праве животне вредности.
Анђела Тошић
Једноставним стилом, лако и одлично је осветљено детињство дечака Андреаса Сама.
Одличан (5)
предметни наставник Драгана Цвејић Вукић
Слика детињства у Раним јадима Данила Киша
Живот
је један лавиринт у коме до краја стижу само они упорни и храбри, или пак они
који имају мало више среће. Судбина пише странице живота, и попут дима,
неприметно, задаје нам ударце и болове, патње из којих човек не проналази
излаз. И шта онда? Шта нам заправо остаје? Само једна прича и сећање на дечака
кога живот, судбина и срећа нису пронашли.
Остају нам тужне очи детета које заправо није ни имало своје детињство. За време рата, усамљен, без ослонца и подршке, без речи утехе и топлог загрљаја, борио би се са свим оним ударцима које је добијао. Сваки ударац остављао би траг на дечаковом срцу. Један велики ожиљак, без лепог сећања на прошлост.
Није ли тужно остарити, одрасти без детињства које бисмо препричавали својој деци и унуцима? Био је он свестан тога, био је интелигентан дечак који је од тужног сећања правио лепу садашњост. Маштом је лутао до свега што му је недостајало, до свога оца, пријатеља, мирног сна... Понекад би толико остао у свом свету да је било тешко вратити га у сурову реалност. Зар се нико од нас, у хладним ноћима, не запита шта би се десило да се није догодила нека ситница, а ипак тако битна за нас...
Мучиле су дечака многе стваре... Да ли ће доживети ново јутро? Да ли ће поново угледати лица своје мајке и сестре? Да ли ће се упустити у још једну авантуру са својим псом Дингом? Нико није заслужио такво детињство, па ни Андреас. Међутим, у овом храбром срцу, увек је постојао један трачак наде. За бољим јутром. За бољим животом. Постојала је она нада да ће се једног дана, на хоризонту, заједно са првим Сунцем, појавити његов отац. Помало остарео, оседео, исцрпљен од пута, али би искористио сву своју снагу да га загрли. Том надом лечио би оне ожиљке и ране, оне болне ударце које му је судбина задала. Неправедно је ушао у ову битку, у свет одраслих са безброј брига и проблема. Али, попут храброг борца, суочавао се са свим тим.
Имао је један циљ: опстати у овој реалности. Опстати у овој битки живота, са надом да ће све једном бити добро и на крају победити, са оствареним жељама. Зауставити време, вратити сва она лепа сећања, бар на тренутак. Тада ће све његове муке престати. Отпловиће у свет маште, где је срећан са својом породицом, пријатељима, псом... У свет где се неће плашити да ли ће дочекати јутро или бити у топлој постељи. У свет где неће слушати кораке војника, галоп коња, куршуме пушака и јаукање људи. У то једно маштање које би могао назвати срећним детињством.
Ено приче која и даље пркоси времену и судбини. Приче о дечаку званом Анреас Сам, који је са мало успомена и сећања, преко нејаких леђа, бачен у арену живота. И без обзира на све недаће детињства, он нам шаље тако јаку поруку да и зло које нас задеси од нас ствара људе. И то какве? Истрајне, јаке и велике.
Наталија Василијић
Одлично је одговорено на тему. Ученица свеобухватно сагледава несрећно детињство дечака Андија и зрело и надахнуто пише о његовим храбрим преживљавањима животних недаћа, маштањима, надама.
Одличан (5)
предметни наставник Драгана Цвејић Вукић
Остају нам тужне очи детета које заправо није ни имало своје детињство. За време рата, усамљен, без ослонца и подршке, без речи утехе и топлог загрљаја, борио би се са свим оним ударцима које је добијао. Сваки ударац остављао би траг на дечаковом срцу. Један велики ожиљак, без лепог сећања на прошлост.
Није ли тужно остарити, одрасти без детињства које бисмо препричавали својој деци и унуцима? Био је он свестан тога, био је интелигентан дечак који је од тужног сећања правио лепу садашњост. Маштом је лутао до свега што му је недостајало, до свога оца, пријатеља, мирног сна... Понекад би толико остао у свом свету да је било тешко вратити га у сурову реалност. Зар се нико од нас, у хладним ноћима, не запита шта би се десило да се није догодила нека ситница, а ипак тако битна за нас...
Мучиле су дечака многе стваре... Да ли ће доживети ново јутро? Да ли ће поново угледати лица своје мајке и сестре? Да ли ће се упустити у још једну авантуру са својим псом Дингом? Нико није заслужио такво детињство, па ни Андреас. Међутим, у овом храбром срцу, увек је постојао један трачак наде. За бољим јутром. За бољим животом. Постојала је она нада да ће се једног дана, на хоризонту, заједно са првим Сунцем, појавити његов отац. Помало остарео, оседео, исцрпљен од пута, али би искористио сву своју снагу да га загрли. Том надом лечио би оне ожиљке и ране, оне болне ударце које му је судбина задала. Неправедно је ушао у ову битку, у свет одраслих са безброј брига и проблема. Али, попут храброг борца, суочавао се са свим тим.
Имао је један циљ: опстати у овој реалности. Опстати у овој битки живота, са надом да ће све једном бити добро и на крају победити, са оствареним жељама. Зауставити време, вратити сва она лепа сећања, бар на тренутак. Тада ће све његове муке престати. Отпловиће у свет маште, где је срећан са својом породицом, пријатељима, псом... У свет где се неће плашити да ли ће дочекати јутро или бити у топлој постељи. У свет где неће слушати кораке војника, галоп коња, куршуме пушака и јаукање људи. У то једно маштање које би могао назвати срећним детињством.
Ено приче која и даље пркоси времену и судбини. Приче о дечаку званом Анреас Сам, који је са мало успомена и сећања, преко нејаких леђа, бачен у арену живота. И без обзира на све недаће детињства, он нам шаље тако јаку поруку да и зло које нас задеси од нас ствара људе. И то какве? Истрајне, јаке и велике.
Наталија Василијић
Одлично је одговорено на тему. Ученица свеобухватно сагледава несрећно детињство дечака Андија и зрело и надахнуто пише о његовим храбрим преживљавањима животних недаћа, маштањима, надама.
Одличан (5)
предметни наставник Драгана Цвејић Вукић