Две награде на Светосавском конкурсу Народне библиотеке "Његош"
На XIII Светосавском
конкурсу Народне библиотеке „Његош“ у Књажевцу "Нушићу у част" ученица Сара Воштинић, I4 освојила
је другу, а Наталија Василијић, I2 трећу награду за кратки прозни текст у конкуренцији
одраслих. Њихови радови биће објављени у зборнику награђених радова Народне
библиотеке „Његош“.
Кад помислим на смех
Једног јутра сам се пробудила и на телевизији су биле вести о 150- о годишњици од рођења Бранислава Нушића. Искрено, испрва и нисам обраћала пажњу на то, заправо за мене је то била вест као и свака друга.
После доручка сам кренула у шетњу. Одједном ту информацију нисам могла да избацим из главе, једноставно стално се враћала.
Наставила сам са шетњом, али у једном тренутку сам приметила да се више не крећем већ стојим. Стајала сам на огромној позорници. Направила сам пар корака када сам зачула неко шушкање. Завеса се померила и иза ње је изашао главом и брадом Бранислав Нушић!
„Управо сам га завршио“, обратио ми се.Зачудо, то ме није изненадило.“А шта то ?“ упитала сам зачуђено. „Па нови комад, наравно“ рекао је машући свежњем папира.
Пошто ми га је пружио, бојажљиво сам узела сценарио. Било је то дело које никада није изведено. Није било дуго, али док сам га читала, нисам могла а да се не насмејем.
„Па ово је најбоље дело које сте написали. Зашто није објављено?“ упитала сам. “Па, најчешће оне најлепше ствари желимо да задржимо за себе “одговори, а ја потврдно климнух главом.
„Знаш, свет би могао бити прелепо место, само када би се људи чешће смејали“ рекао ми је.
Осмех ми је озарио лице, а онда сам кренула да се смејем, тако да су ми сузе пошле на очи. Када сам их обрисала, седела сам на клупи у парку. На путу до куће на уснама ми је био велики осмех, а сви људи које бих сретала осмехивали би се када би ме видели.
Кад мало боље размислим, можда би ипак, најлепше ствари требало поделити са другима.
Сара Воштинић, I4
Кад помислим на смех
Зрак новембарског Сунца провлачи се кроз окна прозора и спуштене ролетне, правећи сенку на мом лицу. Отварам сањиве очи.
Размишљам...
Није ли дивно када јутро започнеш осмехом, испуњеног срца? Зато буди таква овог јутра, буди позитивна... Нацртај осмех на свом лицу сада. Улепшај овај тренутак, пробуди сећања. Колико си само несташлука направила као мала. Колико су комшије и рођаци волели да проводе време са тобом, док би им ти играла, певала, правила гримасе... Сети се оних падова са бицикла, првих изгуљених колена која су пекла и болела, али смејала си се, била си јака, ниси дала болу да победи тај осмех. Тада си изазивала највећи осмех родитеља, док си се правдала, а они уживали јер имају једног малог враголана. Одлутај до првих школских дана, до својих непромишљених изјава за време часа, праћених громогласним смехом одељења. Волели су те. Сети се дугих разговора са деком и баком, у дворишту под старом лозом, док би те задиркивали о првим симпатијама, а ти се као срдила. Засмејавала си их, чинила срећним, јер је њихова мезимица почела да одраста. Тада си била најсрећнија, тада си се ти најгласније смејала, из свег срца... Тада када си се први пут заљубила и осетила лептириће у стомаку. Па свађе са сестром, завршавале су се најискренијим осмехом. Не можете једна без друге. Сврати накратко до кутка сећања у коме чуваш луде тренутке са пријатељима, ноћи препуне искреног смеха до суза...
Схваташ сада поенту, зар не? Завири дубоко у себе, пронађи свој осмех и поносно га истакни на свом лицу. То је твоја звезда водиља, твој сапутник кроз време и твоја талија. Зато још овог трена нацртај најлепши осмех на себи...
Наталија Василијић, I2
Невена Антић међу најбољим младим песницима
На фестивалу културе младих Србије
Лепа реч у Тителу
Писана реч је од велике вредности, али је вреднија и лепша уколико се подели са другим људима. Видевши да је Друштво српско-руског јединства из Титела расписало конкурс за Фестивал лепе речи 2014, решила сам да са њима поделим по неку своју писану реч. Распитала сам се и сазнала да је овај Фестивал доста цењен и да је конкуренција жестока. Но, ни то ме није спречило да покушам. Неколико песама и прозних радова сам издвојила и послала уз помоћ мог наставника српског језика Бојана Ристића. Након неког времена, стигло ми је обавештење како је мој рад одабран. Наравно, била сам пресрећна! Фестивал лепе речи одржан је 27. септембра 2014. године у Тителу. Са својим наставником српског језика и књижевности, Бојаном Ристићем упутила сам се у раним јутарњим часовима ка овом војвођанском градићу, који се налази између Зрењанина и Новог Сада. Пут јесте био дуг, али то ништа није утицало на наше расположење. У Тител смо стигли око 11 часова. Фестивал је почео у 12 часова, тако да смо време које смо имали искористили разгледајући Тител. Тител је прелеп градић, са занимљивом историјом и изобиљем културе. Да не изоставим, у Тителу су се школовали и живели Исидора Секулић, Милева Марић Ајнштајн и Светозар Милетић.
Тачно у подне, у Плавој сали налазио се велики број љубитеља писане речи. Учесници су читали своје радове по категоријама. Категорије су биле: поезија, проза, афоризми, као и поезија и проза на руском језику и из руске књижевности. Такође, подељени смо и према узрасту: основне школе (I-IV и V-VIII), средње школе, студенти, као и одрасли песници.
Својим прозним радом „Очи – врата срца”, који је пронашао своје место у зборнику „Тителтека”, изборила сам се да будем део овог предивног Фестивала. Уручена су нам признања, а и лепо смо се насмејали и забавили уз афоризме.
Дошло је време и да кренемо назад. У повратку смо посетили један од најлепших градова у Србији, Нови Сад, у коме сам покупила дипломе које сам добила на неким другим фестивалима. Време крај Дунава је брзо прошло, и морали смо се упутити ка Књажевцу.
Било је ово заиста лепо искуство и захвална сам својој школи што ми је омогућила да будем део нечег што ће ми и те како помоћи у даљем напредовању.
Невена Антић, III2
Још једном награђена у Сомбору
Сомбор је град фијакера, али и љубавне поезије! И овог октобра у Дому ученика средњих школа одржан је Фестивал љубавне поезије „Иван Пангарић”. Прошлогодишње искуство и дружење навело ме је да се пријавим и ове године. Искрено, нисам се надала да ћу и ове године ући у ужи избор. Песма „Још увек те има” пронашла је место међу првих десет, од многобројних радова. Дана 24.октобра, са својим васпитачем из Дома ученика, упутила сам се ка Сомбору. Већ ми је било познато да нам је потребно 5-6 сати да бисмо стигли. Љубазно смо дочекани од стране Дома ученика из Сомбора, и стрпљиво чекали почетак Фестивала. У међувремену смо се међусобно упознавали. Многе особе сам знала и са прошлогодишњег Фестивала, тако да смо размењивали утиске, мишљења... Фестивал је почео у 20 часова. Сви смо били узбуђени. Рецитовали смо своје песме, и читали радове. Такође, забављали су нас и решили треме ученици Музичке школе. Заједно смо сјединили љубав према музици и љубав према поезије, и улепшали вече. Жири нам је поделио награде, а затим је следила журка која је трајала до касно у ноћ, певали смо, играли, прослављали... По завршетку журке, дружили смо се још, нисмо спавали уопште, нисмо хтели да изгубимо драгоцено време... До ујутру смо причали вицеве, певали, дружили се, а на крају и плакали, јер се ближи растанак... Ујутру, после доручка, решили смо да сви заједно обиђемо Сомбор. Град је прелеп, има се много тога видети и научити. Шетали смо центром, видели „сладолед“ дрвеће, споменик Лазе Костића испред његове куће, градску библиотеку, галерију... Многе познате личности красиле су, а и дан-данас је Сомбор познат по њима, а то су : Јован Дучић, Лаза Костић, Исидора Секулић, Милан Коњовић... У овом граду је Лаза, инспирисан својом несрећном љубави, писао дивне стихове посвећене својој Ленки... И стигли смо до растанка, овом незаборавном дружењу дошао је крај. Морали смо се вратити у наш драги Књажевац. Поздравили смо се са свима и упутили се ка Тимочкој крајини. Постигла сам велики успех, јако сам срећна и на неки начин поносна на себе. Упознала сам сјајне људе на Фестивалу љубавне поезије у Сомбору, дивном граду. Можда нас стихови некад негде поново споје. Невена Антић, III2 |
Jош увек те има
Још увек те има у мојим очима, Јер на тебе мислим данима и ноћима. Тражим те на лицима непознатих људи И не знам зашто те то чуди. Душа ти је у варљивом пролећу, У месечини, облаку и дрвећу. У сваком делићу мога тротоара Чују се одјеци твојих стопала. Још увек те има у мом споменару, Ти си загонетна црта судбине на мом длану. Верујем још увек да вратићеш се ти И да ћемо бити срећни ми. Тражим те, А срећан је онај ко тражити зна, Врати се и опет волећу те ја. Још увек те има у мојим очима, Јер на тебе мислим данима и ноћима. |