Савиндан 2015.
И ове године наша школа традиционално прославља Савиндан. Прошле године школа је била не само домаћин школске славе, већ и градски домаћин прославе Савиндана. Поред светосавских активности у школи – пријема за награђене ученике и изласка из штампе светосавског вроја „ИДЕЈЕ“, организовали смо и Свечану академију под називом „Опраштањем не мењамо прошлост, али улепшавамо будућност“, на великој сцени Дома културе.
Прошлогодишњи колачари, наставници Златица и Горан Геров, припремили су два колача: четвртину градског колача преузела је Књажевачка гимназија, која је овогодишњи градски домаћин, а део школског колача преузели су овогодишњи колачари наше школе, наставници Милан Вукић и Драгана Цвејић Вукић. Они ће колач предати колегиници Јелени Милошевић Петровић и њеној породици. |
|
За овогодишњи Дан Светог Саве припремљен је свечани програм и пријем за ученике који су, на предлог наставника и на основу одлуке Наставничког већа, похваљени и награђени поводом школске славе. Као и претходних година, наградићемо ученике који су на крају првог полугодишта имали све петице, као и најредовније ученике, оне који у првом полугодишту нису имали ниједан изостанак. Осим њих, биће награђени и ученици који су се истакли у ваннаставним активностима, спортским и другим такмичењима.
Светосавски програм и презентација новог, јубиларног броја „ИДЕЈЕ“, биће изведени у школи, 27 јанура, а ученици ће бити послужени славским колачем, житом и колачима.
Драгана Цвејић Вукић, наставник српског језика
Светосавски програм и презентација новог, јубиларног броја „ИДЕЈЕ“, биће изведени у школи, 27 јанура, а ученици ће бити послужени славским колачем, житом и колачима.
Драгана Цвејић Вукић, наставник српског језика
Појам празника и светог
Све је приметнија појава славља, прослава, празника... Очигледно је да волимо славља и да нам повод није баш тако битан. Али, јесте ли се некада запитали да ли знамо шта славимо? Славимо две или три Нове године (рођендане, славе, државне празнике...). Људи су одувек на различите начине мерили време. Али, откуд нама две Нове године и да ли је датум прославе баш толико битан? Како смо уопште дошли до тих Нових година?
Цар Константин је 313.године Миланским едиктом прогласио слободу исповедања Христове вере. Исти цар 325. године такође сазива Први васељенски сабор у Никеји, на коме су донете и неке одлуке које се тичу календара. Црква је захтевала да рачунање времена почне од рођења Исуса Христа (Божић). Два века касније, 532. године, папин саветник Бонифације тражи од калуђера Дионисија Малог да одлуке са сабора из 325. године спроведе у дело. У Риму се време рачунало од оснивања града Рима, па је Дионисије израчунао да јеХристос рођен 753 године након оснивања Рима. За рачунање времена људи су одувек узимали неке битне догађаје, тако да данас Јевреји рачунају време од постања света, а муслимани од преласка Мухамеда из Меке у Медину...
Шта је година? То је период за који се Земља окрене око Сунца. Међутим, тај период је тешко одредити тачно. Тако стари, јулијански календар, у 16. веку достиже кашњење од 10 дана. Папа Гргур XIII, желећи да ту грешку исправи, ангажује двојицу физичара – астронома Клавијуса и Лилија. Тако 1582. године настаје реформисани јулијански календар који добија име грегоријански, по папи Гргуру. Код нас је јулијански календар био у званичној употреби до 28. јануара 1919. године (то јест до стварања заједничке државе јужних Словена). Тада је, дан након Савиндана, краљ Александар I Карађорђевић заменио стари јулијански календар новим грегоријанским. Црква није извршила замену календара, јер српска патријаршија није постојала у том периоду (уведена је годину дана касније, 12. септембра1920. године). Данас разлика између два календара износи 13 дана. Мора се споменути и наш научник Милутин Миланковић који је реформисао јулијански календар. Миланковић је овај реформисани календар предложио на сабору у Цариграду 1923. године. Том сабору началствовао је васељенски патријарх Мелетије IV. Календар су прихватиле Цариградска, Грчка, Александријска, Румунска, Антиохијска, Кипарска, Пољска и Бугарска црква.
Ништа ново под капом небеском. Одувек су се људи рађали, умирали, славили, туговали, грешили, кајали, сваке године Земља обиђе око Сунца (и тако прође период који зовемо година)... Ипак, један догађај представља преседан у историји света. Рођење Христово побија ток времена, мења га и ослобађа нас од робовања ономе што је било и ономе што ће се тек десити. Рођењем Христовим вечност продире у категорију времена и освећује је. Рођењем Христовим почиње нова епоха за људски род јер је Бог постао човек. Иако сваке године многи славе Божић, ипак не знају значај овог догађаја. Христос, син Божији – друго лице Свете Тројице, рођен је на земљи, Бог је постао човек. Такође, овим догађајем ми добијамо могућност да иступимо из категорије времена и кроз Христа ступимо у вечност чији предукус осећамо већ сада на свакој Литургији. Литургија као заједничко дело и јесте Црква, то јест заједница људи и Бога. Савршена заједница несавршених људи и савршеног Бога. Управо у Цркви добијамо могућност да искорачимо из своје несавршености и закорачимо ка божанској савршености. Сваки пут када свештеник пред причешће каже „Светиње светима“, добијамо позив и указ на могућност уподобљавања Богу. На овај свештенички призив народ одговара: „ Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ Позвани смо у заједницу са Богом, а на нама је да ли ћемо одговорити на тај призив или не. Како смо ми то свети? Зар то није категорија само малог броја људи, светитеља чија имена срећемо у календару? „ Свјат, свјат, свјат Господ саваот..“ из ове песме анђела види се да је само Бог савршен и апсолутно свет. Али рођењем Христовим „Бог постаје човек да би човека учинио Богом“, како каже Јустин Поповић. Зато овај придев „свет“ не треба схватати као пуки морализам, већ као тежњу човека да се сусретне са Богом. Сусрет унутар литургијско-молитвене заједнице. Човек само у заједници са Богом може испунити своје назначење због кога је и створен а то је да постане бог по благодати, да задобије светост од Бога. Да се светост тиче моралних норми, зашто би онда фарисеј био осуђен, а цариник оправдан у причи: Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј, а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.“ А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лк.18:9-14).
Фарисеј заиста јесте држао све законе и прописе. Али, закон љубави је тај који представља императив за улазак у заједницу са Богом. Заједница љубави (Црква) да љубав буде и остане светост.
Милан Николић, вероучитељ Техничке школе Књажевац
Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се. (Лк.18:9-14).
Фарисеј заиста јесте држао све законе и прописе. Али, закон љубави је тај који представља императив за улазак у заједницу са Богом. Заједница љубави (Црква) да љубав буде и остане светост.
Милан Николић, вероучитељ Техничке школе Књажевац