Падају снови, руши их реалност
Танка
је нит између сна и јаве, јер оно што пожелимо или доживимо док спавамо може
нам се заиста десити и у стварности. Али снови не морају бити везани само за
спавање. Ретки су људи који и будни сањају. Они повезују жељено и замишљено на
начин својствен само посебнима.
А ја, ја једноставно само склопим очи и путујем, одлазим тамо негде далеко, у неке непознате пределе. Упознајем разне људе и предивна, чаробна места. Места на којима вас не осуђују због другачије боје коже или вероисповести, места где није битно да ли имаш плаву или црну косу, да ли си богат или сиромашан, где су сви једнаки. Особе којима није важно да ли имаш велику кућу или добар ауто да би се дружилe са тобом, онe којe цене велико срце и сву доброту коју имаш у њему. Сањам један велики град, чист, чаробан, зелен. Шетам широким и пространим улицама посутим дугим стазама шареноликог цвећа. Срећем веселе и расположене људе са осмехом на лицу. Свако од њих шири срећу. Осећа се мирис љубави у ваздуху, оне искрене и праве љубави. Онда нагло наступа тама. Схватам. Ах, будим се и напуштам ове предивне, само мени знане пределе.
Враћам се у реалност и поново се срећем са стварношћу која је много другачија од мојих снова. Сурова реалност. Где пут до среће води преко новца, где је богатство мерило за успешан живот, а да би у животу постао неко не треба ти ни знање ни интелигенција, већ само дубок џеп и ништа више. Наша данашњица je таква да нисмо пријатељи ако си ти поштен и племенит, него ако припадаш елити и ако си особа од које могу да извучем корист. Живимо у времену у ком онај ко има – има много, а онај ко нема – нема апсолутно ништа.
И онда схватам да су моји снови само пусте жеље које се никада неће остварити. Или бар ја не верујем у то. Широм отворених очију и са тужним погледом у њима, остајем да седим као кип. Јер знам да савршено и реално немају ниједну заједничку страну.
Милица Маринковић, III2
А ја, ја једноставно само склопим очи и путујем, одлазим тамо негде далеко, у неке непознате пределе. Упознајем разне људе и предивна, чаробна места. Места на којима вас не осуђују због другачије боје коже или вероисповести, места где није битно да ли имаш плаву или црну косу, да ли си богат или сиромашан, где су сви једнаки. Особе којима није важно да ли имаш велику кућу или добар ауто да би се дружилe са тобом, онe којe цене велико срце и сву доброту коју имаш у њему. Сањам један велики град, чист, чаробан, зелен. Шетам широким и пространим улицама посутим дугим стазама шареноликог цвећа. Срећем веселе и расположене људе са осмехом на лицу. Свако од њих шири срећу. Осећа се мирис љубави у ваздуху, оне искрене и праве љубави. Онда нагло наступа тама. Схватам. Ах, будим се и напуштам ове предивне, само мени знане пределе.
Враћам се у реалност и поново се срећем са стварношћу која је много другачија од мојих снова. Сурова реалност. Где пут до среће води преко новца, где је богатство мерило за успешан живот, а да би у животу постао неко не треба ти ни знање ни интелигенција, већ само дубок џеп и ништа више. Наша данашњица je таква да нисмо пријатељи ако си ти поштен и племенит, него ако припадаш елити и ако си особа од које могу да извучем корист. Живимо у времену у ком онај ко има – има много, а онај ко нема – нема апсолутно ништа.
И онда схватам да су моји снови само пусте жеље које се никада неће остварити. Или бар ја не верујем у то. Широм отворених очију и са тужним погледом у њима, остајем да седим као кип. Јер знам да савршено и реално немају ниједну заједничку страну.
Милица Маринковић, III2
Заједно делимо срећу
Дивно је имати истинског пријатеља поред себе. Пре свега, њега треба заслужити. Дај му мало себе и он ће те поштовати, пружи му руку и он је никада неће заборавити. Није тешко волети, а још мање тешко је натерати неког да те заволи.
Ценим људе који поштују и оно мало што имају. Не разбацују се речима јер знају да ће њихову тишину чути исти онај ко би заиста разумео и њихове речи. Према томе не труде се око небитних ствари. Срећа заиста не спада тамо, али ни око ње се не треба много трудити. Заправо, она дође сама и ту остане.
Срећа је у малим знацима пажње. За мене је срећа када измамим осмех мојих најдражих, онај дечији - најискренији. Неко срећу нађе када подигне главу и загледа се у беличасти облак, који смирује. Неко је види у очима вољене особе, у излежавању на Сунцу, стварању музике, писању, цртању, у свом друштву, на улици иза ћошка или када стави главу испод јастука и укључи машту... Знам да није увек присутна али ко у ствари може да нас истрпи 24 h, па зашто би то онда од ње очекивали? Али ипак срећа је свуда око нас, она је ту! Понекад сакривена, али веома често и када нам је испред носа може да буде невидљива. Рецимо, када би свако пронашао своју, сигурно би био задовољнији и испуњенији. Због тога, људи, завирите у своју торбу, гурните руку у џеп, загледајте се тамо где никада нисте и можда вас изненади оно на шта наиђете!
Нисам скромна па сам своју срећу зграбила чврсто обема рукама, не дам је ником и не испуштам је. Та срећа је у ствари он. Са четири својих шапа, од којих две подигне када наиђем, и лепршавим репом мој дан постаје испуњен. Наравно, не заборављам ни своје пријатеље без поводца, који су уз мене сваког дана и који су уједно моја највећа подршка.
Александра Ивковић, III2
Фотографија је преузета одавде.